Sada već davne ’95, ćale je bio službeno u Beogradu i poveo i mene (tada desetogodišnjeg klinca). Pri povratku auto se pokvari i četiri sata smo čekali šlep službu malo ispred Jagodine. Noć je uveliko pala i ja sam se ušuškao na zadnjem sedištu, u nekom polusnu čujem da ćale priča sa nekim čičom i zajedno otvaraju haubu. Čiča pritisne nešto, lupne gedorom i auto proradi. Ćale nije imao para da mu plati i zapiše njegovu adresu da mu kasnije odnese novac. Posle dva meseca ga je opet put naneo u Beograd i svratio u Jagodinu da se oduži čoveku. Na vratima te kuće je izašla žena i rekla ćaletu da čovek koga on traži nije među živima već više od godinu dana. Ćale se sa tog službenog puta vratio bled kao krpa i dan danas smo u nedoumici da l’ čovek jednostavno nije hteo pare pa je žena lagala ili nas je te večeri stvarno posetio duh. Iz straha ćale nikada nije ni smeo da proveri.
0 komentari