Paralizovani Adam Fric (26) ponovo je prohodao posle pet godina nepokretnosti, a jedan od tvoraca ovog čuda nauke je i Užičanin Zoran Nenadić.
Zoran Nenadić
– Kada je mladić napravio prve korake i na svojim nogama prešao 3,66 metara, svi smo bili uzbuđeni, ali ne i iznenađeni – počinje priču za „Blic nedelje“ dr Zoran Nenadić (45).
Nenadić je profesor na Univerzitetu u Irvajnu, na odseku za Biomedicinsko inženjerstvo. Zoran je bio glavni istraživač na projektu koji bi zauvek mogao da promeni sudbine stotine hiljada ljudi u celom svetu. On i dr An Do, profesor neurologije sa tog univerziteta, paralizovanom mladiću koji je imao traumatsku povredu kičme preusmerili su signale iz mozga u elektrode na nogama i omogućili mu da prohoda. Nenadić kaže da je sistem tek u fazi prototipa i da sada nije upotrebljiv van laboratorije. Ipak, zahvaljujući njihovom znanju i upornosti, čudesan korak je već napravljen. I to ne jedan.
Koliko je koraka napravio Adam Fric?
– U toku jednog eksperimenta zahteva se hodanje od svega 12 stopa (3,66 metra). U periodu od 19 nedelja, on je eksperiment ponovio 30 puta.
U čemu je suština projekta i koliko dugo ste radili na njemu?
– Osnovna ideja je da se uz pomoć tehnologije „zaobiđe“ povreda kičme. Moždani signali razlikuju se kada osoba stoji u mestu ili namerava da hoda. Te signale merimo putem elektroda koje osoba nosi na glavi pa ih šaljemo bežičnim putem do računara, gde se oni obrađuju putem matematičkog algoritma. Na osnovu rezultata obrade, računar putem bežičnog signala šalje naredbu neuromišićnom stimulatoru da pokrene ili zaustavi mišiće, u zavisnosti od namere osobe. Počeli smo krajem 2009. godine, najpre povezujući ljudski mozak sa video-igrom (Half-Life 2), gde je cilj bio da se upravlja avatarom u virtuelnoj realnosti. Nakon toga smo ideju preneli na upravljanje robotskom ortozom (napravom koje obuhvata noge, a koja pomaže paralizovanima da hodaju) za hodanje na pokretnoj traci. Sledeći logičan korak bio je da se ovaj sistem poveže sa mišićnim stimulatorom kako bi osoba sa paralizom mogla da upravlja nogama direktno iz mozga.
Da li je neko pre vas uspeo nešto slično?
– Postoji nekoliko uređaja koji omogućavaju hod osobama sa paraplegijom a kojima se upravlja mehaničkim putem kao što je pritiskanje prekidača ili promena nagiba tela.
Ko je Zoran Nenadić
Zoran Nenadić (45) rođen je u Užicu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je 1995. godine na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Postdiplomske studije prekinuo je zbog odlaska u Ameriku, na nagovor tadašnje devojke, a sadašnje supruge Sanje, sa kojim ima ćerku Milu. Doktorirao je na Vašington univerzitetu u Sent Luisu 2001. godine, kada je i dobio posao na Kalifornijskom tehnološkom institutu, kao viši naučni saradnik. Od 2005. radi na Kalifornijskom univerzitetu u Irvajnu, gde je vanredni profesor na odseku Biomedicinsko inženjerstvo.
Studija je pokazala da je moguće uspostaviti ponovnu vezu mozga i mišića putem tehnologije
Po čemu se razlikuje vaš projekat?
– Našim sistemom se upravlja direktno iz mozga, što je korak bliže restoraciji funkcije kakva je bila pre povrede. Studija je pokazala da je moguće uspostaviti ponovnu vezu između mozga i mišića putem tehnološkog rešenja, kao i da su moždani talasi odgovorni za funkciju hodanja prisutni godinama nakon paralize. Trenutno radimo na usavršavanju sistema, kao i na razvoju invazivnog sistema, gde bi se moždani talasi merili putem hirurški ugrađenog implantata. To bi osetno poboljšalo kvalitet signala, ali i omogućilo osobi da „oseća“ svoje noge dok korača. Teško je reći kada bi sistem mogao da zaživi, ali je izvesno da su dalja istraživanja opravdana.
Kako se vi osećate?
– Presrećan sam i ponosan na moju istraživačku grupu, koju su činili i moji postdiplomci i fizikalna terapeutkinja.
Otkud zanimanje za ovu oblast?
– Na postdiplomskim studijama sam shvatio da matematika i inženjerstvo imaju mnogo da ponude biologiji i medicini.
Srbiju i rodni kraj, Zabučje i Užice, Zoran sa porodicom dođe jednom u dve godine.
– Prošle godine sam imao priliku da sa porodicom duže vreme boravim u Srbiji. Pored roditelja i sestre, u Užicu živi većina moje bliže i dalje rodbine, kao i dosta prijatelja – kaže Zoran, koji pored naučnog rada i brojnih obaveza koje ima, u slobodno vreme voli da igra odbojku na pesku ili da uživa u pripremanju gurmanskih specijaliteta.
0 komentari