Juče na poslu, šef nevozan, pa svoju nervozu istresa na mene. Ja onako ćutim, jedva čekam da idem kući. Kraj radnog vremena djevojka me zove da dođem jer moramo da razgovaramo. Tu kaže kako ja nemam vremena za nju i želi da se raziđemo. Krenem opet kući, pobegne mi bus, počne kiša i ja
onako sav mokar, nervozan, nikakav ulazim u kuću, tamo me čeka moja žena sa večerom na stolu, nasmejana. Na sve sam zaboravio. Zato je volim.
0 komentari