Suprug i ja dve godine pokušavamo da dobijemo bebu, jednom sam zatrudnela ali moja beba me je napustila pre nego što sam je rodila. Svi govore: “Polako, desiće se kad se najmanje nadate, biće, samo bez stresa…” Sa osmehom na licu pokazujem im da verujem u to, ali niko ne zna za moj strah
iza zatvorenih vrata, iza lažnog optimizma i osmeha dok šetam ulicama Beograda i mučninu koju osetim svakog meseca, suze koje padaju, bol i neopisiv strah ŠTA AKO TO TRAJE GODINAMA, KOLIKO ĆE JOŠ VREMENA PROĆI DO TOG TRENUTKA??? Ponekad imam nadu: biće, biće sledeći mesec… Pa ponovo strah… I tako u nedogled… Do kada? Šta ako dobijem bebu za 5
godina??? Još 5 godina ove konfuzije, panike, šta ako je ne dobijemo nikada i budemo jedni od onih parova koji su godinama bezuspešno pokušavali? Nadu ne gubim, strah osećam i molim se svake noći da i ja jednog dana ugledam i zagrlim moje čedo.
0 komentari