Otac mi je poginuo na traktoru, tako sam ga i zapamtila, svaki dan je radio. Majka mi je doživela slom živaca kad sam bila četvrti razred, familija nas je odbacila i od tada sam čitavih 10 godina morala sam da brinem o sebi i svojoj majci koja je često imala te neke svoje “situacije”.
Odrastem u bedi, češće gladna nego sita. Udam se u bogatu kuću, za čoveka koji ceni jedino moju vrednoću. Svekrva nas istera napolje sa 5 maraka u džepu i dvoje male dece. Od tada je prošlo 20 godina i danas imamo dovoljno za jedan normalan život. Taman kad pomislim da život ide na bolje vidim da mi je stariji sin od najpametnijeg deteta, inače fakultetski obrazovana osoba, dogurao do alkoholizma. Doktor bez posla, ceo život se bavio sportom, i sada zbog neke devojke koja ne ceni nikoga ja ga skoro godinu dana nisam videla treznog. Pa dokle živote. Sudbino stani i pogledaj me u lice ako te nije sramota.
ispovesti.com
0 komentari